Најтрагичнији Немањић?

Уобичајен

Остао је упамћен по својој задужбини Дечанима, али колико заиста знамо о сину краља Милутина и оцу цара Душана? Велики претходник и још већи наследник учинили су да Стефан Урош III остане у сенци. Притом, током његове десетогодишње владавине није било знатних територијалних проширења, али никако није био само споредан и безначајан лик српске историје.

Младост Стефана Уроша III

Постоје различите тврдње о томе када је рођен и ко му је била мајка. По једној, краљ Стефан Дечански је рођен око 1274/76. и мајка му је била Јелена Дука, ћерка Јована I Дуке управитеља Тесалије и прва жена краља Милутина. Друга тврдња говори да је син Јелисавете Арпад, мађарске принцезе, и да је рођен после 1284.

Ми ћемо веровати у ову прву, из разлога што је по стицању пунолетства на управу добио ни мање ни више него Зету. Зна се да је Зета увек следовала младим српским краљевима, престолонаследницима. Такође се зна да је Зетом управљао у време Милутинове женидбе са принцезом Симонидом, 1299. године, тако да у то време сигурно није могао бити пунолетан ако је рођен после 1284. Његов отац Милутин често је мењао жене, у зависности да ли је са Византијом у рату или миру. Из брака са ћерком Јована I Анђела, чије је име непознато, имао је сина Константина. Константин је рођен највероватније 1282/83.

Пошто је Милутин дошао у сукоб са видинским кнезом Шишманом, Шишманов сизерен, татарски кан Ногај претио је упадом у Србију. Да би га одобровољио, Милутин му шаље Стефана уз још неколико властеоских синова као таоце. Тамо остају до Ногајеве смрти. Тада је био талац по први пут.

Године 1308. или непосредно после тога, историја стидљиво бележи побуну краљевића Стефана против оца, краља Милутина. О буни је сачувано врло мало података. Претпоставља се да је настала из разлога што се на двору легитимност Стефановог наследства довела у питање. Део властеле је, желећи да очува право свог краљевића, стао на његову страну и окренуо леђа свом сизерену Милутину. Краљу се ово учини као директна побуна против његове власти, те он на челу војске пође да се обрачуна са бунтовницима. Стефан се пред очевом силом повукао преко реке Бојане. Архиепископ Данило II у свом делу „Житија српских краљева и архиепсикопа“ пише да је Милутин тада сину понудио преговоре, на шта је овај пристао. Затим је на превару ухваћен, и по наводном Милутиновом наређењу ослепљен у Скопљу. По ослепљењу је послат у Цариград, Симонидином оцу, цару Андронику II Палеологу.

У годинама Стефановог изгнанства, родили су му се синови Душан и Душица( умро у раној младости) и ћерка Јелена( ово такође иде у прилог тврдњи да је управо Јелена била мајка Стефана Дечанског, па је желео да назове дете по њој), а његова Зета додељена је полубрату Константину, који је до тада био намесник у Хуму. На овај начин ојачан је византијски утицај на прилике у Србији, јер је, као што је већ речено, Константин по мајци Ромејац. Предпоставља се да се све управо и одиграло уз велики притисак и наговор нове Милутинове тазбине. Андроник је према Стефану био милостив, и није му боравак у престоници Византије учинио тешким.

Грађански рат

Током 1320. године, Милутин је на инсистирање архиепископа Никодима и светогорских монаха дозволио Стефану да се врати у Србију. На управу му је овога пута дао Будимље на Лиму, а његовог сина Душана узео је да одраста на двору. Крајем 1321. године, Милутин умире. Пред крај живота, легитимним наследником сматрао је Константина, који је ковао свој новац, насликан у Грачаници уз оца, држао Зету… Али никада није на сабору проглашен званичним наследником српског престола. Ту на сцену поново ступа Стефан, а са њим и трећи претендент, Владислав, син краља Драгутина. Дежевским уговором из 1282. Милутин се обавезао да ће га наслеђивати Драгутинови синови, чега се касније одрекао. Око 1316. ухватио је и заточио Владислава, који бива ослобођен тек његовом смрћу. Стефан Дечански обзнањује да му је Свети Никола вратио вид, и око себе окупља велики број поклоника, између осталих и цркву. Ту се у питање доводи сам чин његовог ослепљења. Можда је ослепљен делимично, привремено. Можда је тај посао траљаво обављен, можда је извршилац био поткупљен па није ни ослепео Стефана. Било како било, он је цео живот, ваљда у страху од оца, носио повез. Када га је 1321. скинуо, предложио је Константину да поделе власт, да као млађи син прихвати друго достојанство царства, што је овај одбио. Дошло је до оружаног сукоба између синова краља Милутина, а победу је однео Стефан. У неким хроникама су забележене су приче о Константиновом суровом погубљењу, у којима свакако да има претеривања. Псеудоброкар наводи да је по Стефановој наредби закуцан ексерима за дрво, након чега је пресечен на пола, док Орбини наводи да је то урађено по наредби његовог брата од стрица Владислава, који га је ухватио. Постојала је чак и легенда да му глава, по Стефановој наредби, одсечена и одрана, након чега је од ње направљен пехар из кога је он пио вино.

Нови краљ Србије крунисан је на Богојављање 1322. године, са титулом „Стефан Урош III, благоверни и христољубиви краљ српских и поморских земаља“, а његов син Стефан Душан постао је млади краљ. Пошто му прва жена умире у октобру 1322., одлучује да се поново ожени. Пошто није успео да нађе заједнички језик са западним владарима, за жену узима Ромејку Марију Палеолог. Из брака са њом имао је барем двоје деце, Симеона Синишу, будућег владара Епира и Тесалије, и Теодору, жену деспота Дејана.

Са Владиславом се Стефан обрачунао по успостављању власти у својој краљевини, око 1324 године. Владислава су једино подржали они великаши који су раније подржавали и његовог оца. Победио га је око Рудника, и протерао из сремске краљевине у Угарску.

Рат против Дубровника

За време грађанског рата у Србији дубровачки трговци су се више држали Владислава. Чим је ступио на престо као краљ, Стефан је у том солидарисању видео отворени акт непријатељства. Срби су са повећом војском напали Дубровник који је од своје заштитнице Млетачке републике тражио помоћ и подршку која је то и учинила прекинувши све трговачке везе са Србијом. У међувремену српска војска је пустошила околину Дубровника. Како Срби нису имали услове да освоје Дубровник а како Дубровчани нису могли да предузму ништа против Срба, склопљен је мир 26. марта 1326. године.

Највећа српска победа средњег века

Током владавине Стефана Дечанског у Византији је буктао рат између АндроникаII и његовог унука, АндроникаIII, који је хтео да узурпира престо свог деде. Српски краљ није отворено подржао ниједну страну, мада је тајно помагао старијег Андроника, не заборавивши како се овај према њему лепо опходио за време изгнанства. Унук добија овај рат, и постаје нови ромејски цар. По доласку на власт, савезнике проналаз у Бугарима, који деценијама гледају како се Србија шири на југ. Бугарски цар ово види као шансу да обнови Самуилово царство, и са Андроником креће да кује план о нападу на Србију. Отерао је своју жену, Стефанову сестру Ану, и оженио се Андрониковом сестром.

Српски двор дознаје за ове планове, и креће у хитру акцију. У земљу долазе страни најамници, из разних делова Европе. Било је Немаца, Келта, каталонских Алмогавера… Забрањен је извоз оружја из Млетачке за Бугарску преко српске територије. Пошто су војске кренуле, постојао је план да се сусретну и заједно нападну Србију. Бугарски цар прво креће на север, ка Видину, да би покупио влашке и татарске најамнике, а затим на југ, прелази српску границу на Струми у жељи да се уједини са војском цара Андроника. Међутим, Андроник своје трупе зауставља у Пелагонији и чека исход бугарских акција. За ово време, српски краљ је улогорен на ушћу Топлице у Јужну Мораву. Ускоро ће му пристићи и последњи одреди, а он за то време замајава Михајла Шишмана. Одуговлачи, преговара тражећи мир, и уверава га да не жели борбу јер му је војска слаба и малобројна. Када је добио извештаје о великој недисциплини која влада међу Бугарима, о војницима који су се разишли по околини у потрази за храном, увиђа да се све одвија како треба. Одељења војске која је чекао пристижу у зору 28. јула 1330. и Стефан убрзо наређује напад на Бугаре. Постоје чак и мишљења да је било мира међу њима, и да га је Стефан овиме прекршио. Савременици тврде да је цар Михајло довео 12 000 Бугара и 3000 најамника, а Дечански такође око 15 000 или нешто мало више( од тога Срба 12 000). Сам Душан касније наводи да је Бугара било много више. Изненадни српски напад затекао је противника неспремног. Први редови су се брзо расули и започели неорганизовано повлачење. У борби је најистакнутији био управо краљевић Душан са својим одредима. Хроничари бележе да су његови стрелци непогрешиво засипали противника. Алемански одред од 300 прекаљених оклопних коњаника јуришао је у метежу борбе право на табор са кога се вијорила царска застава, на самог Михајла. Овде опет наилазимо на ситуацију где се историјски извори разликују. Извесно је да је бугарски цар у бегу, после неуспешног покушаја реорганизације својих трупа, пао с коња. Једна прича говори да је одмах умро. Друга да је побегао пешице у шуму после пада, где су га рањени српски војници који су се тамо одмарали нашли и одвели Стефану. Стефан му је затим одржао лекцију, да га је Бог казнио јер је покушао да присвоји земљу која му по праву не припада, и пресудио му. По трећој причи убио га је Душан, кад су га његови војници пронашли повређеног после пада.Неки чак говоре да су сами Бугари, видевши свог владара како бежи, насрнули на њега и погубили га. Било како било, цар Михајло Шишман је тог 28. јула умро код Велбужда, а Стефан га је сахранио у цркви Светог Ђорђа у Старом Нагоричану. На месту одакле је напао Бугаре у овој бици касније је подигао цркву која је у Другом светском рату уништена. Византинци су након ове битке одустали од напада на Србију и окренули се пљачкању Бугарске.

Исход битке био је потпун пораз бугарске војске, и Србија је добила више него што се на први поглед чини. По завршетку борбе, бугарски великаши су видели мртво тело свог цара и схватили да је сваки даљи отпор безначајан, па су затражили мир од Стефана. Неки су му чак предлагали и да уједини Србију и Бугарску, што је он одбио. Територијално се проширио само заузимањем Ниша и ситним исправкама границе. Али најважније што је учинио је следеће: своју сестру, раније протерану са бугарског двора, вратио је, а за бугарског цара поставио је њеног малолетног сина Јована Стефана. Тако је Ана постала де факто владар државе. Бугари су овако добили веома повољан мир у односу на јачину пораза који су претрпели. Али њихова снага беше скршена. Доведени су у границе између Дунава и Марице, па су све њихове потенцијалне претензије на вардарску Македонију нестале. Јован Стефан није дуго поседео на престолу, збачен је кад и Дечански у Србији, али се држава под његовим наследником поделила на три дела и никада се више није опоравила.

Краљ на заласку

Премда је Битка код Велбужда донела много добрих ствари, по Стефана није све било тако бајно. Народ, а што је још важније и властела, почиње да обожава Душана. Изостало је очекивано пљачкање противникових поседа, као и додела нових земаља и титула властели, која на то никако није благонаклоно гледала. Стефан је почео да се плаши могућег преврата. Послао је Душана на челу мање војске да поврати пограничне градове које је у овом метежу заузео Андроник, али то није било довољно да се заштити. Властела у Зети је све више хушкала Душана на оца, и ствар је дошла до усијања. Стефан је, као његов отац двадесетак година раније, кренуо на посед свог сина да смири страсти. Тамо су се наводно измирили, али само је тако изгледало. Почеле су приче о томе да намерава да разбаштини Душана и уклони га, па је овај избегавао да дође оцу на двор. Дана 21. августа 1331. Душан предводи изненадни напад са мањом групом људи на двор у Неродимљу, и осваја га, а његова посада у Петричу заробљава краља, који умире 11. новембра, удављен по синовљевом наређењу. Предање потврђује ово. Друга верзија приче гласи да је Стефан већ решио да за престолонаследника постави свог другог сина, Синишу, а да се Душан са тим помирио и отишао у Цариград, одакле се по наговору вратио и борио за оно што му припада. По тој теорији, оца после битке није заробио, већ је он у Звечану умро природном смрћу. Опет морамо објективно да сагледамо ситуацију. У време смрти имао је вероватно 55 година. Тешко да је природно умро у 55-ој, а главни аргумент у корист првој тврдњи је следећи: Григорије Цамблак је оставио једини познат спис о овоме, и то после Душанове смрти, вероватно плашећи се царевог гнева уколико тако нешто каже за његовог живота, што је и логично, била то истина или не. У Сврчину 8. септембра Душан се крунише за краља.

Предање говори о проклетству које је Стефан бацио на Душана. Када су убијачи дошли да га задаве, проклео је сина, а клетва је пала на Уроша V и читаво Српство које је пало у руке Турцима.

Стефан Урош III Дечански сахрањен је у својој задужбини Високим Дечанима. Српска православна црква прославља Светог мученика Стефана Дечанског (Мратиндан) 11/24. новембра.

Аутор: Никола Ивковић

Литература: Википедија

Advertisements

Откривена српска тврђава из 9. века на Орловини

Уобичајен

АРХЕОЛОЗИ су на врху Орловина који доминира над окуком клисуре Дрине код Малог Зворника открили остатке два тајанствена утврђена града. Први је огромна византијска тврђава из 6. века чије су се моћне зидине лепезасто спуштале стрмином око 700 метара до тадашњег пристаништа у малозворничком приобаљу. Други је српски град који је, према досадашњим налазима, овде постојао у преднемањићком периоду током 9. и 10. века на простору око врха Орловине.

Археолози су се нашли пред загонетком кад су у шумском зеленилу открили монументалне рановизантијске зидине и грађевине подигнуте у доба цара Јустијана, као и око три века млађе српске грудобране, зидове и ровове који и после 1.000 година запуњавања ерозијом запрепашћују својом величином.

Истраживачи претпостављају да су ове додатне раносредњовековне фортификације изграђене као заштита од бугарских пустошења с југа и од мађарске најезде са севера. Упркос очигледно великом значају који су тврђаве на Орловини имале у своје време, данас су њихова имена непозната из писаних историјских извора. Истраживачи зато покушавају да као форензичари помоћу материјалних остатака древних градова разреше ову тајну и зато још пре свитања хитају кроз прамење магле стрмом брдском стазом ка густој шуми која крије рушевине. Већ под првим крошњама дрвећа дочекује их први монументални објекат, зарушена масивна капија и зид који је штитио највиши део утврђења. Од те тачке шумске стазе се рачвају у неколико праваца. Један обавија врх Орловина као стражарски опходни пут кога пресеца огроман српски ров и масивни сувозид од крупних стена. Тај путељак се затим спушта на префињено сазидани византијски одбрамбени зид и стражарско место, које су истраживачи ових дана откопали.

Одатле се стазом испод неколико метара високог српског земљаног грудобрана стиже до видиковца скривеног у жбуњу на вертикалној литици изнад Дрине. То је прва од неколико византијских осматрачница од којих свака види и претходну и следећу, распоређених у низу на стрмоглавој стени према кањону реке. Козја стаза која је повезивала та стражарска места само је понегде видљива и њоме се данас нико не усуђује да прође и направи круг до улазне капије.

Зато се ка центру некадашњег града на врху Орловине иде или путељком поред огромне зарушене тврђавске цистерне пречника већег од 12 метара или стрмом стазом поред остатака лепо озидане зграде којој сад само први спрат вири изнад тла, док је нижи део затрпан вековним наносима. Та стазица пролази крај скромног заклона археолога испред кога гори логорска ватра на којој греју промрзле удове и покушавају да осуше одело натопљено знојем и шумском влагом. Ипак, упркос лошем времену они не одустају од истраживања цркве огромних димензија. Пошто је шумско растиње с ње рашчишћено, бели камени зидови на великом платоу натприродно блеште под оловним небом.
– Дужина овог монументалног храма је око 32, а ширина око 20 метара и сложене је основе, што је карактеристичан стил градње за римску провинцију Далмацију – каже доцент др Дејан Радичевић с Филозофског факултета у Београду. – У источном делу су откривени епископски престо и седишта за свештенство, што наговештава да се овде можда налазило седиште епископије. На појединим деловима олтарских зидова очувани су фрагменти фресака из рановизантијске епохе. Да је град живео у то време, потврђују и бројни налази стакла и амфора за вино и уље који указују да је Дрина била пловна и да је водени пут до градске луке био веома жив.


Иако су истраживања још на почетку, ископавања показују да је император Јустинијан овде подигао један од својих највећих градова на Балкану. Његове рушевине становништво овог дела Подриња одавно зна и назива их Јерининим градом, док је зворничка тврђава на супротној левој обали Дрине од давнина називана Ђурђев град. За разлику од ове утврде која је позната и из историјских извора и археолошки истраживана, град изнад Малог Зворника, иако старији, остао је забележен само као цртица у научној литератури. Све се променило 2013. кад је прерано преминули Дејан Павић, професор историје из овог градића покренуо лавину догађаја.


– Професор Павић заљубљеник у старине овог краја дошао је на факултет и позвао ме да обиђемо локалитет – каже др Радичевић. – Пристао сам и на први поглед видело се да је реч о изузетном налазишту. Просто је невероватно да је деценијама било заборављено. Захваљујући подршци општинског руководстава Малог Зворника издвојена су скромна средства и започело се са првим сондирањима. Одмах се показало да је реч о великом утврђеном комплексу из рановизантијске епохе.

Истраживачи су били запрепашћени величином простора обухваћеног бедемима од око 14 хектара, који сврстава овај комплекс у један од највећих рановизантијских градова на територији данашње Србије.

– На овом месту стицале су значајне комуникације што водене, што долином реке – објашњава др Радичевић. – Ово место било је веома важно, јер се од Малог Зворника мења сам карактер терена. Ово је контактна зона северних равничарских предела римске провинције Паноније и унутрашњег планинског простора Динарида, односно провинције Далмације. Тврђава на Орловини је контролисала пут који је повезивао метрополе тих провинција, Сирмијум и Салону. Околни простор града је важан јер поседује рудно богатство које је експлоатисано и у античко доба и у средњем веку. Подрињски рудници су били веома важан извор прихода за државну касу средњовековне Србије.

– У раном средњем веку је поново обновљен живот у оквиру тврђаве и то на самом врху, који је поново посебно утврђен, што су нам показала овогодишња ископавања – каже др Радичевић.

Материјал који је пронађен, пре свега керамика, показује, истиче Радичевић да су нови становници Срби.

УТВРЂЕН ЦЕНТАР

У ЛЕТОПИСУ Попа Дукљанина записано је да је српски владар Часлав имао сукоб с Мађарима управо у Дринској жупанији.


– Данас не знамо где се она тачно простирала, али сам помен Дрине указује да је могла бити на овом правцу – сматра др Радичевић. – Ако узмемо у обзир да је ова локација незаобилазна на путу из северних панонских предела ка Далмацији, основано се може претпоставити да се овде налазио Часлављев град. Овде се налази један од утврђених центара које припада преднемањићкој историји Србије која нам је у најмањој мери позната и зато нам се на Орловини пружа изузетна прилика да дођемо до поузданих закључака како су Срби тада живели.

Темељи монументалне Византијске цркве

СИРОМАШНИ ВИЗИОНАРИ

ИАКО је Мали Зворник једна од најсиромашнијих општина у Србији, она сваке године из скромног буџета издваја средства за истраживање Орловине.

– Ова прича о откривању српске прошлости је улагање у будућност – каже Зоран Јевтић, председник општине Мали Зворник. – Наш суграђанин професор Павић је визионарски обратио пажњу археолозима на Орловину, од које очекујемо да ће бити веома атрактивна за туристе. Већ имамо подземни град, супертајну војну базу из времена Краљевине Југославије од 75 просторија за 5.000 војника укопаних у брду, где је у априлу 1941. одржана последња седница владе. Сад имамо и стари византијски и српски град на брду и очекујемо много више гостију него раније.

Извор: Новости

Јерина, проклета или не?

Уобичајен

Јерина Бранковић, рођенда Кантакузин, била је друга жена српског деспота Ђурђа Смедеревца. Једна је од најупечатљивијих жена у Србији средњег века, махом окарактерисана као негативан лик коме се приписује кривица за многе недаће које су захватиле српски народ XV века, од мучења становништва, па све до наводног предавања државе у турске руке. Прозвана је проклетом, а да ли је то заиста истина?

О Јерини се током прохујалих векова распредао велики број легенди, у којима су јој приписивана чак и демонска својства. Крајем 1420-их на ушћу Језаве у Дунав започиње изградња нове српске престонице – чувене тврђаве у Смедереву. Један мит говори о томе да је Јерина пратила јато гусака, како би јој оне указале на ваљано место за зидање града. Овај обичај тумачења божије воље на основу лета птица познавали су још стари Римљани, и називан је ауспиције. Птице су прво слетеле до места данашњег села Осипаоница, где је почела градња. Када у близини није нађена вода, гуске су полетеле на север, до села Радинац. Када ни овде нису нашле свој мир, одлетеле су још северније, до Дунава, и слетеле на место где већ шест векова почива смедеревски град. У овакве ствари веровали су и стари Словени. Ако би животиње преноћиле на неком месту, то би значило да је погодно за зидање грађевина у којима ће обитавати људи. Градња је отпочела, а са њом и муке за народ српске деспотовине. Сељаци су присиљавани на тешко и исцрпно кулучење како би град био готов што пре. Притом, народ није видео сврху у прављењу једне тако велике утврде у то време, те је то приписао Јеринином хиру. Деспота је настојао да заштити, о њему се говорило да има разумевања за њихове патње и да им је градњу олакшавао, па је зато тако брзо сазидано Смедерево. Све негативности приписане су овој омраженој владарки, пореклом Гркињи. Наводно, у време градње важила је наредба да не сме бити поједено ниједно јаје, како би их било довољно за зидове и куле, у које су уграђиване због својих изузетних везивних својстава. Говори се да је баш тада настао израз “кулук“, што је значило зидати куле. Да све буде још горе, радовима је управљао управо деспотичин брат, Тома Кантакузин. Јерина и Тома били су деца Димитрија Кантакузина, византијског севастократора и морејског деспота. Димитрије је био унук Јована VI Кантакузина, узурпатора византијског престола, који је царевао од 1347. до 1354. године.  Грци су били омражени у то време међу Србима. Били су најбогатији живаљ деспотовине. За овога Тому кружи прича да је у Србију дошао без готово ичега, и убрзо постао један од њених најбогатијих становника. Све је ово остало дубоко урезано у свест српског народа током дугих векова.

Са Ђурђем је Јерина изродила највероватније петоро деце: Тодора(1415), Гргура(1416/17), Катарину(1418/19), Лазара(1421/27) и Стефана(1425). Године 1441. Турци су заробили Гргура и Стефана Бранковића, и 8. маја те године их ослепели. Према легенди, Стефан је ослепљен тако сурово да су му иглама неколико сати боли очи, све док из њих није исцурела сва течност. Ипак је Стефан касније сео на престо свога оца и био последњи деспот из династије Бранковића. Катарина Бранковић удата је за Урха, последњег из лозе моћних грофова цељских. Ђурађ је из првог брака имао и ћеркe Мару и Јелену. Њихова мајка је била трапезунтска принцеза, а име јој историја није забележила. Ђурађ је, наводно на наговор Јерине, Мару послао турском султану Бајазиту 1435. године, надајући се да ће ово сродство измирити све несугласице са Турцима.

Деспотица се још сумњичи да је током турске опсаде Смедерева 1439. продала сву храну да би добила злато за своје потребе. Према Мавру Орбину то је и главни разлог пада града.

Доктор Леонтије Павловић је средином прошлог века у Осипаоници крај Смедерева чуо и забележио следеће предање; народ је у време зидања приметио демонску снагу која зрачи из Јерине. Када би лежала на трави, ова би под њом сасвим изгорела и бивала црна када се придигне са земље. Гласине су ишле чак дотле да је Јерина имала своју пратњу, из које би често бирала мушкарце и звала их на преноћиште. После заједнички проведене ноћи, сваког свог љубавника би убила и његову главу натакла на колац. Наводно је тако једну ноћ провела са лепим Ђурђем Смедеревцем, после чега не само да га није убила, већ се удала за њега.

О Јерини кружи глас и да је зидала Островицу на Руднику, за коју се зна да је постојала дуго пре њеног доласка у Србију, и да је приликом градње користила трудне жене и стеоне краве.

И смрт ове владарке обавијена је велом мистерије и легендом. Зна се да је умрла као монахиња, на Руднику, а претпоставља се да ју је отровао нико други до њен син Лазар, сипајући јој напитак у јело. Збило се то 1457. године.

Како је деспот Ђурађ био један од најбогатијих људи Европе свога времена, неминовне су теорије о његовом благу. Народ га је прозвао ‘Јеринино благо’ и говори да је оно сакривено у лагумима под тврђавом, како га Турци не би запосели. По веровању, да би се узело благо потребно је приложити жртву. Легенде о закопаном благу широко су распрострањене у нашем народу и често везане за старе градове. Верује се да се уочи Ивандана, који се празнује 7. јула по новом календару, небеса три пута отварају и да тада места на којима је закопано благо светле плавичастим сјајем. Ловци на благо често су изводили разне обреде како би му приступили. Пре откопавања посипали би брашно или пепео на место где верују да се благо крије, а ујутру би гледали какви се трагови у њему налазе, и ту би животињу жртвовали. Говори се да је понекад чак то бивао и човек, и да је тако страдало много циганске деце.

Сва Јеринина жеља да сачува Србију и њен народ, погрешно је схваћена. Желела је да уздигне Србе, а Србију сачува. Ипак,наш народ је рад који је био неопходан за сачување Србије схватио као хир и пакост једне странкиње и заувек је замрзео и проклео најпогрднијим речима,почевши од самог њеног имена. Ниједног тренутка се нису запитали да ли је њен једини грех био борба за Србију и огромна љубав мужа.

Аутор: Никола Ивковић

Литература: Википедија, Форум Б92

У ископинама код Рудника откривен печат кнеза Лазара

Уобичајен


Археолози Филозофског факултета у Београду и Музеја рудничко- таковског краја били су запењени када је из земље изронила метална плочица, матрица с минуциозно угравираним владарским грбом, карактеристичним шлемом, украшеним бивољим роговима и натписом: „Господин Лазар кнез све српске земље, пишу “Вечерње новости.”

Печат је урезан у негативу као слика у огледалу да би се читао правилно после отискивања у воску или злату.

Археолози истичу да је ову матрицу могао да носи само кнез Лазар или његов најближи сарадник са двора.

”Реч је о јединственом налазу. До сада смо познавали само отиске печата на владарским повељама салуваним у ризницама. По први пут је пронађена матрица којом су ти печати отискивани. Њу је могао да носи само Кнез Лазар или његов најближи сарадник из дворске канцеларије”, каже доцент др Дејан Радичевић који са кустосом Аном Цицовић руководи истраживањима.

Да би прецизно установили од ког је метала изливена матрица послали су је на испитивање у Републички завод за заштиту споменика културе.

”Спелтрометријска анализа је дала невероватан резултат – реч је о аутентичној легури коју су направили овдашњи металурзи”, каже др Радичевић.

Печат је направљен од легуре која садржи 80 одсто бакра, осам одсто олова, шест одсто калаја, два одсто цинка и један проценат силицијума.
Стручњаци сматрају да је са матрице отискивана предна страна жига и да је вероватно имала и други део.

”За другим делом печата потрага тек почиње”, истиче Радичевић.

Он истиче да печат који је пронађен подсећа на “велики типар” којим је оверена повеља светогорском манастиру Пантелејмону, али и на печат с писма Дубровчанима.

Титула коју је Лазар користио на рудничкој матрици и тип витешког шлема старији од приказаног на рељефу у Хиландару, указују да је кнез овај печат користио у раној фази владавине.

”Вероватно је реч о периоду непосредно после 1373. године када је победио великаша Николу Алтомановића”, каже др Радичевић.

Од тада овдашњи рудници и градови постају значајан извор моћи Кнеза Лазара, а касније деспота Стефана лазаревића. Ту је радила најдуговечнија ковница новца средњевековне Србије

Средњевековни Рудник није био заштићен зидинама и можда је то разлог за губитак и откриће печата.

„Лазаров печат смо нашли у отпадној јами. Као да га је неко бацио у задњем тренутку да би спречио да владарска ознака буде пронађена и злоупотребљена”, каже др Радичевић.

Печат ће бити изложен у музеју у Горњем Милановцу.

Извор: mondo.rs

СТО ГОДИНА ОД СТРАДАЊА И ОКУПАЦИЈЕ СМЕДЕРЕВА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТ

Уобичајен

Фотографије са недавно одржане трибине у Музеју у Смедереву. Актуелност теме привукла је велики број Смедереваца који желе да сазнају нешто више о драматичним догађајима и епизодама из српске историје.
Трибина је одржана у Музеју у Смедереву у понедељак 12. октобра 2015. у 18 часова.
На трибини су говорили:
– Мирослав Лазић, дипл. историчар и комуниколог, виши кустос Музеја у Смедереву
– Дејан Радовановић, дипл. археолог, саветник Регионалног завода за заштиту споменика културе Смедерево
– Мр Снежана Цветковић, историчарка уметности и виши кустос Музеја у Смедереву.
Трибину је у име једног од организатора отворио и водио Васо Бојчић, председник Удружења потомака ратника 1912 – 1918 Смедерево.

muzejmuzej1

Извор: фејсбук страница Музеја у Смедереву

Срби и Турци – љубав на први поглед

Уобичајен

Када тражимо кривце за пошаст звану Турци, и све што нам је са њима стигло, нема потребе да гледамо даље од Цариграда и тамошњих властодржаца. Средином XIV века, Византијом је буктао грађански рат. У борби за превласт сукобили су се Јован VI Кантакузин са једне, и млади Јован V Палеолог са својим намесништвом са друге стране. Слепи за далекосежне последице својих поступака, и једни и други су своје савезнике тражили у суседним Агаренима*. parthian-army Ипак, први контакт са овим народом Срби су остварили далеко раније, још почетком века, за време владавине краља Милутина. У то време неколико хиљада Турака населило је византијске територије и прешло у хришћанство. Звали су их Туркопули. Позната “Велика каталонска компанија“, дружина која је бројала више хиљада шпанских војника, неко време је ратовала у служби византијског цара, али се након 1305. године одметнула и почела да хара по Хелмосу*. Њима су се придружили Туркопули. Све до 1309. упадали су на Свету Гору и опседали српски манастир Хиландар. Архиепископ Данило(тадашњи игуман Хиландара) бележи како “безбожни народи, Фрузи, Турци, Јаси, Татари, Моговари и Каталанци… многе свете храмове спалише огњем, собрано њихово благо разграбише, робље одведоше…“ Затим су се Турци и Каталонци разишли. Група од 1000 туркопулских коњаника и 500 пешака(по византијском хроничару), под вођством неког Мелека, ступила је у службу краља Милутина, који их је разоружао, одузео коње, и населио на својој земљи, под обавезом да за њега ратују када устреба. Стојан Новаковић наводи да је ова врста најамника на истоку била изузетно цењена, и да је била замена за редовну војску у то време када је није било. Око 1311. Туркопули дижу побуну против српског краља. Милутин је сурово гуши, погубивши Мелека. Наредне године, он шаље своме зету, тадашњем византијском цару, одред од 2000 војника, како би угушио побуне сличног типа. Године 1313. српска војска је у исту сврху прешла Босфор, упутивши се у Малу Азију, овога пута против анадолских Турака. Преводио их је велики војвода Новак, звани Гребострек. Заједно са Византинцима успешно су више пута поразили Турке, иако ниједна већа битка није забележена. Такође, непознато је јесу ли ови Турци били Османлије или из ејдинског емирата. Помогли су Византији да поврати нека мања места у Анадолији, али само привремено. Ова српска војска беше феудална, те се на крају ратне сезоне разишла кућама, а Турци се вратише у насеља. 177bfmq5bi1 Године 1330. византијски цар Андроник III одређује Јована Кантакузина за регента свог будућег сина. Два лета касније, рађа се Јован V Палеолог, а на власт долази после Андроникове смрти, 1341. Сукоб између дечака Палеолога и педесетогодишњака Кантакузина већ 1342. године узима маха. Српски краљ Стефан Душан тада је стао на страну старијег. У лето 1343. године на Душанов двор стиже посланство из Венеције, наступајући у име Палеолога, и од краља траже Кантакузинову главу. Убрзо након понуде Венеције, Душан прекида своје савезништво са узурпатором ромејског престола, ступа у преговоре са намесништвом из Цариграда и закључује споразум. Тада је уговорен брак између краљевића Уроша ( потоњи Урош Нејаки) и сестре малолетног византијског цара. Турци Селџуци, које је Кантакузин доводио, после Душанове промене стране почели су да ратују и против њега. Ако би се то могло назвати ратом. Пустошили су и пљачкали српске земље, узимајући стоку са пашњака, палећи куће и одводећи народ у робље. Често су, незадовољни, пљачкали и поседе самог Јована Кантакузина. Колико су Ромеји били неувиђајни говори и податак да је у једном тренутку током 1345. године 10.000 турских војника које је послао емир Орхан у помоћ цариградској влади , дочекано клицањем масе. Годинама су учествовали у сукобима у византијском грађанском рату, и у борбама Византије са околним народима, Србима или Бугарима. Кантакузин је 1346. године послао своју ћерку Теодору за жену турском султану, и она је постала прва византијска принцеза у харему једног муслиманског владара. За време које су провели ратујући за Ромеје, Турци су увидели готово све врлине и мане хришћанских војски, упознали земљу, народ, градове Балкана. Прве замисли о крсташком походу на Турке настају у Авињону. Папа Климент VI организује Смирнски крсташки поход, у циљу заузимања овог малоазијског града под управом Турака и помагања намесништва у борби против Јована Кантакузина. Хришћанска флота, сачињена од млетачких бродова, бродова кипарског краља Хуга IV и витезова са Родоса запловила је 1344. Селџучки емир Умур тада одустаје од опсаде Солуна са Кантакузином, и креће ка Малој Азији, како би одбранио Смирну. То је значило повлачење свих селџучких војника из Европе. До битке долази код полуострва Лонгос, где су крсташи пресрели турске бродове и запалили их. Преживели део морнара емира од Смирне морао је сада пешице да крене ка Дарданелима, враћајући се кући. Тада на сцену ступа Душан. Битка код Стефанијане Српска држава се од доласка Милутина на власт, па до Душановог крунисања за цара проширила до неслућених размера. Прво је Милутин освојио добар део Македоније од Византинаца, да би његов још славнији унук продро чак до Атине, освојио Тесалију, Епир, део Тракије… Није била тајна да је његов циљ заузимање Цариграда и српско царство које би заменило византијско. Ту се његове идеје косе са турским, било је јасно да до сукоба мора доћи. Пошто је добио информацију да су Латини попалили лађе Турцима, српски краљ шаље одред одабраних оклопника да пресретну насукану посаду, под командом једног од својих најбољих војсковођа, војводе Прељуба. Наредио им је да се сукобе са варварима где год их буду срели. Српска коњица сустигла је Селџуке, којих је по каснијим записима Јована Кантакузина било око 3100 ( један српски извор наводи да их је било свега три стотине), код места Стефанијане у Тракији, на путу између Сера и Солуна. Како Турци нису имали коње, досетили су се да се повуку у оближња брда, обрасла густим растињем, непроходним на коњима. Претварали су се да се повлаче. Срби тада остављају коње у подножју и пешице полазе у јурњаву. Далеко покретљивији Турци силазе доле, заробљавају коње и нападају тешко оклопљене српске војнике, приморане да се уз сав терет боре на ногама, који тада већином гину, а добар део бива заробљен. Тек неколицина успева да се извуче. Овај пораз био је први озбиљнији сукоб Срба и Турака, али није битно утицао на даљу Душанову политику. Он се, ипак, на неко време примирио. sipahi_by_ay_han Незнатна византијска утврда Цимпе, на европској страни Дарданела, била је прва жртва зелене најезде. Хроника бележи да је у току једне ноћи 1352. године син Орханов, принц Сулејман, са својих осамдесетак ратника прешао мореуз потплативши ђеновљанске трговце. Дошуњали су се до онижег утврђења и на препад га заузели. Са првим светлом јутра, унутар зидина било је 3000 Турака. Премда нико ово није узео за озбиљно, оно је означило почетак њиховог трајног насељавања Румелије*. Битка код Димотике Исте године, октобра месеца, десио се још један сукоб са Србима. Овог пута на реци Марици, код града Димотике. Душан је Јовану Палеологу послао 7000 коњаника, под командом казнаца Бориловића, уз нешто Бугара које је послао цар Александар, а Кантакузин је помоћ добио од Османлија. Зет Орхан послао му је 10.000 добро опремљених бораца под вођством сина му Сулејмана. Фактички, српско-турска борба одлучивала је византијски грађански рат. Војска предвођена Бориловићем хитала је да заузме тврђаву Емфитион и неочекивано је наишла на османлијску војску. Заправо, ноћ су, и не знајући то, провели недалеко једни од других. Бугари се убрзо дадоше у бекство и склонише у Димотику. Срби и Ромеји, бројчано слабији, поражени су. Наводно су турски коњи били знатно одморнији и бржи, а и терен је турској страни био познатији. Део војске је погинуо, део је заробљен, а Бориловић се са малим бројем војника извукао. rep-vitez-SPAJANJE-(1) Порази код Стефанијане и Димотике ставили су Душану до знања са чим се суочио. Турци су били далеко озбиљнији противник од Византинаца. Стога је решио да склопи неку врсту савеза са емиром Орханом. Упутио му је посланство, нудвши му по угледу на Кантакузина, своју ћерку за некога од његових синова. Емир је то прихватио, те је он упутио посланство на Душанов двор. На путу ка Србији, Византинци су их пресрели и напали. Ово је утицало на то да односи између Турске и Византије, као и Турске и Србије захладне. Када су Турци 1354. освојили Галипоље, Душан је сковао нови план. Папи Иноћентију VI предложио је да га именује ‘капетаном’ хришћанске војске, и помогне покретање крсташког рата против неверника. Заузврат, рекао је да ће Срби прихватити католичку цркву. Преговори нису уродили плодом. Крајем 1355. Душан умире, а на Балкану не постоји сила спремна да се одупре Османлијама. Тек у септембру 1371. када Турци већ држе бројна утврђења у Европи, а престоница им је у Једрену, браћа Мрњавчевићи упућују силну војску ка Марици, али о томе неком другом приликом…

Аутор: Никола Ивковић

* – Агарени назив за Турке и муслимане у старим споменицима, по имену арапског племена које је, према Старом завету, живело у доба жидовских вкраљева у Арабији и нападало суседна жидовска племена – Хелмос, Хелм, Хем је назив који су Трачани користили за балканско полуострво. Ова реч највероватније значи ланац. У старијим списима Балкан се помиње као Хелмско полуострво или Стара планина. Реч Балкан је турског порекла. – Румелија је турски назив за Европу, земља Римљана.

Литература: Политикин Забавник, Википедија

Страдања у Другом светском рату

Уобичајен

Allied-Soldiers-Giving-Water-to-Wounded-German-WWII-Imgur

Погледајте видео који приказује сразмеру страдања света у Другом светском рату. Занимљив интерактивни видео упоређује страдања држава учесника у рату и упозорава да човечанство не памти највећи сукоб у својој историји, као и да из њега није извукло поуке.